Badminton klub u Vršcu ima zanimljivu priču neverovatno spontanog nastanka. Naime, 1. maj 2008 uzimamo kao zvaničan datum nastanka kluba jer je tog dana, grupa ljudi proslavljala Praznik rada na Fruškoj Gori. Grupa dobrih prijatelja je kod svog domaćina radila ono što većina ljudi sa ovih prostora tradicionalni čini,  obeležava ovaj praznik u prirodi, roštiljajući velike količine mesa i ispijajući prilične količine alkoholnih napitaka, slušajući glasnu muziku. Desetak ljudi sa četvoro-petoro manje dece.

Niko od nas tada nije znao da postoji badminton kao Olimpijski sport. Kao i većina, znali smo samo za baGminton, dodavanje pernate loptice reketima stojeći u mestu. Ali ispostaviće se da je ovo bio istorijski 1. maj i da od tog dana počinje da se meri vreme u našim, ,,fanatičnim" glavama.

Znači, roštiljali smo sve što smo imali, pojeli naravno, i legli da varimo polako.

I neko se setio.

Kaže, ,,imam ja 2 reketa za badminton u gepeku". Kineskih, naravno. Ali šta ima veze, daj samo da se igramo i da lakše svarimo sve ovo što smo pojeli.

I krenemo nas trojica (sa 2 reketa) da se dobacujemo. Posle nekog vremena neko od nas se setio. 

- Ajd idi ti preko puta ograde na drugi plac pa da nam to služi kao mreža. Ograda visine do struka, ali nema veze, imamo provizornu mrežu. 

- Ajde, onaj tamo kamen i ovo drvo da bude kao tvoj deo terena, a ona dva kamena da budu moj deo terena. Igramo do 15, svako sa svakim.

Ne da smo se naigrali, loptica bi skoro svaki drugi udarac završila u ,,kvalitetnim" kineskim mrežama u reketu. Ali igrali smo, skakali, udarali lopticu, borili se, znojili se, varili roštilj.

Jako dobro smo se izigrali, napravismo takmičenje od baGmintona, na poene. Dobili pobednike. Došli smo kući umorni, ali pod jakim utiskom. 

Ne bi mi teško, ukucao sam ,,badminton klub" u pretraživač i ušao u svet Olimpijskog sporta. Nisam ni sanjao da će to postati moja opsesija, moje uživanje, potreba, nadgradnja, istraživanje, učenje, način da rastem, putujem i družim se.

Našao sam broj telefona Badminton kluba Novi Sad, nazvao ih, stupio u kontakt. Lepo su nas dočekali, voljni da pomognu, da pošalju materijal, da se upoznamo. 

Kum i ja smo čim bih ja došao a vikend u Novi Sad, zakupljivali termin i igrali badminton satima. Posle badmintona na pivo, naravno,

I tako su prošle, prve godine naše zajubljenosti u ovaj divni, zanimljivi, atraktivan a iscrpljujući sport.

Posle sat vremena igre boli te svaki mišić na telu. ali onaj blaženi osećaj iscrpljenosti, kad ti celo telo treperi.

Počeli smo da ulažemo novac u opremu. Bolji reketi, kvalitetnije loptice.

I onda smo poželeli da igramo i u Vršcu. Imali smo u to vreme poznanstvo sa jednim čovekom koji je bio noćni čuvar jednog praznog magacina. Zamolili smo ga da nas pusti da nacrtamo terene, postavili smo mreže na stalke, izmerili jedan teren, ocrtali linije. Zvao sam sve drugove i poznanike da podelim sa njima radost i uživanje u igri. 

Ali moji vršnjaci nisu više bili u stanju da u toj brzini, trče, skaču i vijaju lopticu. Bole kolena, donji deo leđa, fali kondicije, i polako su odustajali, jer na tom nivou brzine nisu mogli dugo da traju.

Postalo mi je jasno da moram da uključim mlađe ljude bolje kondicije u badminton.

A gde naći mlađe ljude u kondiciji? Pa u školi, naravno.

U aprilu 2011. godine jedna divna direktorka OŠ u Banatskom Karlovcu nam je obezbedila salu za treninge. Iscrtali smo terene, poneli opremu, dobili termine. Ali proleće je uveliko bilo u jeku, a deca su naravno težila da svoje vreme provode napolju, ne više u zagušljivoj sali. Bilo je mnogo radoznale dece koja su se pre početka treninga dodavali lopticama preko mreže, ali kako dođe vreme treninga i ja označim početak, tako svi napuste salu, nespremni da treniraju ,,sport koji svi znaju da igraju". Jer šta tu ima da se trenira, jel? I tako je neslavno završen prvi pokušaj uvođenja badmintona u školu.

Prošao je i letnji raspust, a mi smo još uvek sanjali školu badmintona u Vršcu.

Pošto i sam radim u osnovnoj školi, odlučio sam da iskoristim svoja poznanstva sa direktorima i otvorim školu badmintona za decu u Vršcu. 

Moje je bilo samo da obezbedim salu, Badminton Savez Srbije će dovesti reprezentativce i napravićemo promociju badmintona.

Direktorica OŠ Mladost nam je obezbedila salu.

Mediji, lepljenje plakata, pozivanje prijatelja i poznanika, da bismo privukli što veći broj ljudi. tridesetak ljudi je došlo na promociju badmintona. Deca za divno čudo, nepoznati ljudi željni nečeg novog u Vršcu.

Fotografije, video zapisi, intervju za medije, objave na društvenim mrežama.

Počeli su treninzi badmintona u Vršcu. Za početak sa desetoro dece i nekolicinom ljudi željnih dobre rekreacije.

Ali počelo je. Loptica je počela da leti u Vršcu. Ljudi su počeli da uživaju.

Sve ostalo je istorija...

  

                                                                                                                                                                                               Stanislav Dimitrijević, osnivač BK Fanatik

 

 

 

-